Predstavlja nam se… Florian Hajdu

Florian Hajdu prisutan je na stranicama Studija TiM i Književnosti uživo od samih početaka. Prva objavljena crtica bila je “Jelsa” kojom je ušao i u e-zbirku “Vrati mi ljeto”. Florianov je književni izračaj zapravo najbolje okarakterizirao Mladen Blažević rekavši kako Florian podjednako slika i kistom i riječima. S ovim samozatajnim umjetnikom razgovarali smo ovako, virtualno, premda bi zasigurno bilo ljepše da smo se udobno smjestili pod suncobranom kakve terase…

1. Za početak, osim što znamo da ste akademski slikar, možete li nam reći nešto više o svom profesionalnom djelovanju?

Imao sam dve mame, dva tate /dva oca/, brata sa kojim nisam odrastao, kontakte nije želeo, lažnog dedu, pravu Babu Terez. Plakao sam, smejao, smešne pokrete pravio, bez pelena, mađarski. Nešto vremena posle, kada me je bebonoseća ptica spustila na bikove sapi, u toku parenja sa bikicom pored Sive reke, na mekom baršunastom svetlookerastom pesku koje je zenitno žutolubeničnobojno sunce grejalo, okačeno bogoručnoradnom štipaljkom između dva merinobela ovcolika oblaka, namigujući zajebantski skelaru da ne voajerizira, već da bebonoseću stvar među nogama brzo nosi kući, skelaricu žudnotužnu uteši, naguščoježi, usreći, gde su neme tigraste patke pantomimično, mislima, u horu pored skele, grkljajući priobalsku, muljogustu, ogledalo mirnotekuću vodu sa Tiskim cvetovima koji umiru, lepršajući u seksozadovoljenju, pevale nečujnu Odu radosti neželjenoj pridošlici. Tako sam, od ništice, tabula raseći počeo skupljati Arhimedove krugove, u velikoj zemlji, da napunim tabula rasu…

A sada kako se to desilo… Rodio sam se u Bačkom Petrovom selu /Pétérréve/ u radničkoj porodici, od oca Hajdu Pala, soboslikara, i majke Hajdu Sági Iren, kuvarice. Osnovnu školu sam završio u Beogradu, a srednju za primenjenu umetnost u Novom Sadu /Ujvidék/. Akademiju za likovne umetnosti, slikarski odsek, završio sam 1976. godine, u klasi prof. Ljubice Sokić, na beogradskom Univerzitetu. Od 1967. godine radim u listu beogradskih studenata “Student” kao urednik, zatim u časopisu za književnost i umetnost “Vidici” kao urednik te u časopisu “Socijalističke teme” Radio sam u Novinsko-izdavačkom preduzeću “Politika”, u istoimenom listu, NIP “Borba”, Radio Beogradu i RTV Beogradu. Od 1974. godine radim u radnoj organizaciji “Beograd Publik” na organizovanju kulturnih i sportsko-političkih manifestacija i priredbi u Beogradu, kako domaćeg, tako i međunarodnog značaja. u RO “Sava Centar” prelazim u rukovodioce za kulturne manifestacije od 1979. godine. Od 1971. godine sam sekretar Festivala jugoslovenskog dokumentarnog i kratkometražnog filma u Beogradu, od 1974. godine sam bio sekretar Sedmojulskih svečanosti u Beloj Crkvi i Krupnju, a od iste godine konstantno jedan sam od suorganizatora Međunarodnog filmskog festivala FEST. Od završetka Akademije dobijao sam nekoliko značajnih nagrada za slikarstvo: prva nagrada Likovne kolonije mladih 1970. godine, prva nagrada Akademije likovnih umetnosti u Beogradu 1969./70. godine i druge u Mađarskoj i Nemačkoj. Izlagao sam kolektivno i samostalno u nekim evropskim zemljama i gradovima, imao sam studijska putovanja po Italiji, Francuskoj, Španiji, Portugaliji, Nemačkoj, Austriji, Mađarskoj, Holandiji i Švedskoj. Od 1986. godine dobijam jednogodišnju stipendiju Ministarstva kulture NR Mađarske za istraživanje i proširenje moga slikarskog opusa i upoznavanje slikarstva u Mađarskoj, koja se produžava na još jednu godinu. U vreme boravka u NR Mađarskoj priređujem veliki broj svojih samostalnih i kolektivnih izložbi u svim većim mestima u Mađarskoj, kao i u Fényés Adolf galeriji u Budimpešti te u Salonu mladih u istom gradu.

2. Pisanje je neka davna strast ili datira u novije vrijeme?

Od kada znam, crtao sam, slikao slova i pisao crtež, kroki, sliku… Dok su mogli, oduzimali su mi sveske, knjige, papiriće, da bi primerovali aljkavost, neurednost i šta sve ne treba činiti na stranicama lepih, čistih, urednih nastavnih i drugih učila pametnoj i urednoj deci i dobrim đacima velike voljene zemlje. Možda da nisu tako činili, ne bih ni radio sve što sam do sada u životu delao, možda bih postao stvoritelj vinograda, suncokreta, kukuruza, zaljubljenik mikrobiologije, strugar, pop, dobroćudni advokat, akrobat sa biciklom na žici ili odgajivač životinja u prašumama Amazonije, ali nisam, za sreću ili nesreću. Bio sam sâm, tako sam i odlučivao, imao sam i imam otpor prema svemu što je narudžbeno, nasilno, isključivo, jedino moralno, bezdijalogno, pa sam za sebe i sva dešavanja okolo mene zapisivao, crtao i čuvao dok kompletno nesrećno nije izgorelo u ognju… uništeno. Od tada pokušavam to tastaturisanje u glavi da činim i da odnedavno mozak sada virtualno otvorim i prstima tastaturu tipkam. Tako to odatle datira.

3. Vaš je izričaj uistinu specifičan i zahtijeva čitatelja koji će se u potpunosti posvetiti tekstu. Koliko je na vaše pisanje zapravo utjecalo slikarstvo?

Kad vidim crvenu, plavu, žutu ili bilo koju boju oko mene, oči mi kao skener razlože sastav. U njoj se, pojedinačno ili u zavisnosti, koja boja preovlađuje, nalaze, tj. zamešane su još žuta i bela boja ili crna i oker ili mnogo više drugih boja, tonova, nijansi, u manjoj ili većoj meri, količini, zavisi od tona, nijanse, boje koju gledam, zamislim, osetim… Rađa mi se osećaj boje kao crtice, priče, pripovetke, začetak nekoga futurističkog fantazmagoričnog romana, govora, besede u meni… Isto se odnosi na formu, kompoziciju ili bilo koju vizuelnu senzaciju. To sada pokušavam slovima da oformim, slično onome kao kada slikam pa hoću u jedan određen prostor da bojama ispričam sadržaj, oblik, kompoziciju, formu, jednu priču, osećaj, senzaciju, san, zbilju, fantaziju…

4. Gotovo da nema teksta u kojem se ne spominje vaš pas Csoki. Je li ta ljubav posebno nadahnuće?

Onoliko ima duša u njegovoj glavi, genima, što žive, kada je budan, spi, sanja, laje, trči, skače, da hrani osećanjima mene, moja slova, slike, oči, u parohiji hram otvara, meduzu ganja na bogosluženje ispred triptikona, ženama svilenotiho, govorom, lajem njegovim, šapuće, koje u Raj, urlikom Lady Chatterley, idu i vode vlasnike zaljubljenih životinja da i on ima jednog voljenog bika. Csoki, Slatkoimeni, Žgana umbra, Čokolada, Kukuli mukuli. Sva mu dosadašnja imena iz miloljubavi glase, prati me blizanački poslednjih dvanaest godina, četiri meseca, tri nedelje i nekoliko dana. On je nasledio i primio osećanja mojih dragih koji nisu više u životu – Aldona, Picura, Jalija, Akija, Atosa. Oni su sa šape na šapu prenosili jedan drugom osećanja prema meni i moja prema njima. Moj Kukuli mukuli i ja bogati smo uzajamnog osećanja i velikog uticaja jedan na drugoga… sijamske povezanosti.

5. Živite, koliko mi je poznato, na relaciji Lakitelek-Njemačka. Vjerojatno vas podjednako inspiriraju prirodni i urbani motivi. No, imam osjećaj da ipak prevladavaju boje, zvukovi i mirisi Panonske ravnice.

Moralno sam dana D otišao iz velike zemlje, veče pre mobilizacije. Posle toga su me u raznim vremenima, danima, godinama pozivali, vojnom policijom tražili, još sedam puta na adresi na kojoj sam živeo u Velegradu, iako sam zbog godina iz rezervista bio otpao. Mene su kao petogodišnjaka, samog, deportovali u Velegrad – o tome sam pisao i pišem – iz miljea, okruženja, spoznaje mog dolaska na svet, gde se izlasak sunca vidi kao u Japanu, tlo je ravno i mekano, toplo, prigrli poput majke prilikom prvog dojenja, kada se padne na zemlju, glava se ne razbije, peščani prah greje, dezinficira, podglavački meki jastuk za ljubav je idealni Raj, Siva reka, ravna kao staklo, mirno šumi, tek kada se sasvim blizu površine vode uvo prisloni, čuje se, ko sluša genetski zov, da tiho žvrgolji, ćukće, mukće, nosi priču, teče, peva, dahće, jauče, moli, oprašta, nikada se ne naljuti… Da živim večno, nikada ne bih mogao da iživim dušu, toplotu, očaranost, zov, prigrljaj tla koje me je iznedrilo. Ostali urbani delovi, gde se nemnogorado iz potrebe krećem, kraće su ili duže senzacije u meni u zavisnosti od količine osećanja koja prema njima gajim i osećam ili one meni pružaju.

6. Roman “Frančesko” je u pripremi…

Mislim, osećam, verujem da se začetak i ovoga pokušaja rodio zajedno samnom, kao i sve ostalo što se genetski oformi u živom biću prilikom stvaranja. Pitanje je samo da li će to što je stvoreno i čuči u živom biću uspeti da se uspravi i kada ili će zauvek nestati u nepovrat prestankom bitisanja. Odavno mi se u genima razapinje nešto što ganja um na javu da osećanja, fabula, likovi, radnje, slova, rečenice, priča, romani lepršaju slobodno. Trudio sam se i trudim da naslikam samo jednu, onu pravu sliku u životu. Još nisam uspeo. To ću pokušati i sa slovima, rečima, romanom, iako u pratnji “Frančeska” paralelno žive još tri pokušaja. Možda će se na kraju negde stopiti u onaj za čim težim ili će, ako zasluže, nezavisni život živeti. Sada su trenutno svi u leru, čekaju novi start i zalet iz mene gde se nešto koprca, lomi, trilemuje, polako ustaje pa opet brzo čučne, koleba, nesiguruje… Verujem, želim, da ću kajase ponovo brzo držati u rukama i da čilaši u osmopregu krenu galopom kako sam ih i do sada terao.

7. Što najradije čitate u slobodno vrijeme?

Po drugi put u kratkom vremenskom razmaku, ne znam zašto, čitam roman “Aprilske veštice” od Majgull Axelsson, švedske književnice u srpskom prevodu, i neverovatno me relaksira. Ni to ne mogu da objasnim, ali je izuzetno prijatan osećaj, mogu ga rado preporučiti, možda će se i drugi u njemu osećati. Pratim rado, redovno i sa pažnjom portale Studija TIM, Književnosti uživo, kao i razne književne blogove te privatne ili grupne stranice na netu. Priznajem da je veoma raznovrsno i zanimljivo…

8. Možete li nešto preporučiti našim čitateljima tijekom ovih ljetnih dana?

Edgar Allan Poe, Kratke priče. Ako je već sve pročitano onomad, veliko je uživanje čitati iznova, svaki put je doživljaj smirujuće uzbuđujući, guščoježujuće nadahnjujući, a nije loše poneku kraću priču i odkrajačke pročitati, pa ponovo u isti tren od početka; dobijaju se sasvim nove slike i drugačiji doživljaji. Ephraim Kishon, “Jabuka je svemu kriva”. Prema motivima Deset Božjih zapovesti Kishon ispisuje priče koje navode na smeh i na – razmišljanja. A uveče je uvek pri virtu i magnetu Književnost uživo sa neverovatno raznovrsnom ponudom svega što je pisana reč.

9. Kako namjeravate provesti ljeto?

Ako uspem neke od ličnih stvari da sredim, zbog čega sam se obreo u Nemačkoj, i ako to bude sa uspehom, onda ću se razapeti kao INRI na Sivoj reci kod četiri duda na mekom prašnjavom mravostazućem pesku i čitati davno usnule snove zatvorenih očiju na zenitu lakitelečkog sunca. Možda će vremena i sredstava biti i za slanu vodu, kamene gradove i sunce Mediterana…

Želim vam puno uspjeha u daljnjem radu i… ugodno ljeto!

Razgovarali: Florian Hajdu i Tamara Modrić